Namera ovog teksta je da ukaže na eventualne bioetičke momente koji se mogu prepoznati u sve prisutnijim televizijskim serijama, specifične, medicinske tematike. No, pre postavljanja pitanja o bioetičkim implikacijama unutar ovih serija, treba dati odgovor na pitanje o umetničkoj vrednosti televizijskih serija. Pripadnost ovakve vrste izraza umetničkom je upitna, jer iako televizijske serije jesu igrane, odnosno glumljene, režirane, odigravaju se u specifičnom scenografskom prostoru, i tome slično, što ih svrstava u oblast umetničkog, ipak bi se iskrenom kritičaru televizijske serije pre mogle učiniti kao zanatski proizvod, a ne kao umetničko delo. Razlog za ovakvu pomalo oštru konstataciju ne krije se u manjkavosti umetničkog kvaliteta ovih serija, već u načinu distribucije igranog materijala. Tako bi prva karakteristika igranih televizijskih serija, a koja bi mogla biti podložna etičkom sudu, bila komercijalnost televizijskih serija. One su kao takve proizvod namenjen distribuciji, te globalnoj konzumaciji. Primećuje se da se ova komercijaliziranost direktno preliva na predmet prikazivanja u ovim serijama, te kada govorimo o televizijskim serijama sa specifičnom medicinskom tematikom, treba imati u vidu i distribuciju i globalnu konzumaciju teških i ozbiljnih medicinskih problema, što je svakako etički upitno. Komercijalizacija serija kao takvih mogla bi biti zanimljiva iz perspektive položaja savremene umetnosti, odnosno estetičko-etičkih razmatranja umetnosti unutar potrošačkog društva, no ovde je svakako značajniji ovaj drugi aspekt, a koji se tiče komercijalizacije medicinske tematike.
Televizijske serije sa bio-medicinskom tematikom predstavljaju poseban televizijski žanr, u engleskom govornom području poznat pod terminom medical drama (medicinska drama). U većini serija se medicinskim problemima zaista prilazi sa žanrovskim opredeljenjem drame, no postoje i one serije koje izuzetno humoristički prilaze teškim medicinskim problemima, pa bi se ove serije pre mogle označiti kao medical sitcom (medicinska komedija situacije; sit-com: situation comedy), iako je zaista teško prihvatiti i samu mogućnost da bi se bilo kakav teži medicinski problem mogao komediografski upriličiti. Prve serije koje bi se mogle označiti kao pripadajuće žanru medicinske drame, prvi put su bile prikazane šezdesetih godina prošlog veka. Eksploatacija medicinskih tema, duga pedesetak godina, načinila je od ovih serija moćnu industriju koja zarađuje velike količine novca, i obara sve rekorde gledanosti. Gotovo svaka televizijska kuća svetskog ranga u svom repertoaru ima barem jednu igranu seriju sa medicinskom tematikom.
Ono što još više iznenađuje jeste brojnost ovakvih serija. Svetsko, a po principu zatvorenih sudova, i regionalno tržište je prepravljeno serijama koje se bave životom i životnim pozivom izmišljenih lekara, stažista, hirurga internista, pa čak i plastičnih hirurga, i slično. Neki od poznatijih naslova ovih serija su Grey’s Anatomy, ER, House M.D., Scrubs, Nip/Tuck.1 Osnovna tematika ovih serija jeste prikazivanje događanja iz profesionalnog života, najširim pojmom rečeno, doktora, i to iz ugla uglavnom samih doktora, ili pak pacijenata. Ovi, nazovimo ih „događaji“, sežu od hitnih operacija – sa, ili bez mogućnosti informiranog pristanka, maloletničkih ili problematičnih trudnoća – sa, ili bez konsekvence u vidu abortusa, veštačkog održavanja života – sa, ili bez mogućnosti i izvršavanja uslovno rečeno eutanazije, zatim do transplantacije organa, pitanja transfuzije krvi pripadnicima onih društvenih grupa koje ovu vrstu procedure odbijaju, najrazličitijih, opravdanih ili ne, estetskih zahvata, i drugih manje ili više bioetički implikativnih medicinskih procesa.
Zašto je iz ugla bioetike, odnosno zašto iz ugla bioetike ovo može biti problematično? Naime, ako pretpostavimo da u proseku jedna televizijska epizoda gore pomenutih TV serija traje recimo pola sata, a u toku jedne epizode odigra se desetak različitih medicinskih situacija, kakav je kvalitet prikazivanja ovih situacija, naravno sa bioetičkog aspekta. Uzmimo za primer informirani pristanak. Kod težih operacija, ili medicinskih zahvata, informirani pristanak, odnosno nekakav edukativno-obaveštavajući razgovor bi morao trajati barem koliko i jedna epizoda ovih serija. Važno je napomenuti da je osnovni dramaturški zadatak ovakvih serija da oponašaju realan život, odnosno da kod gledaoca ostave dojam realnog i gotovo ličnog bivanja u situaciji koja je ekranizovana. Ono što se u praksi ispostavilo, a o tome će biti i nešto opširnije rečeno malo kasnije, dakle ono što se u praksi ispostavilo jeste da ove serije imaju veliki udeo u edukaciji, kako profesionalaca, tako i pacijenata, ali i laika, koji su potencijalni pacijenti, te na taj način zainteresovana strana. Te, ukoliko je informirani pristanak u epizodi neke TV serije prikazan u okviru nekoliko sekvenci koje traju kraće od jednog minuta, kakav to dojam može ostaviti kod profesionalca, pacijenta, ili laika. Mladi stažista (gledalac) bi mogao pretpostaviti da su u zbirnom odnosu ta dva ili tri minuta dovoljni da bi se neki teški operativni zahvat objasnio, sve skupa sa rizicima, i nekim eventualnim posledicama koje čak i uspešno obavljena operacija nosi sa sobom. Pacijent (gledalac) bi mogao pretpostaviti da to tako treba da izgleda, odnosno da to toliko treba da traje, dok bi laik (gledalac) stekao pogrešan utisak da zna apsolutno sve o npr. prespajanju nervnih sinapsi tokom operacije na otvorenom mozgu budnog pacijenta.
Nedavno je u Journal of Medical Ethics (aprilsko izdanje 2010.) objavljeno2 istraživanje studenta i profesora sa Johns Hopkins Berman Institute of Bioethics, upravo na temu bioetičkih aspekata u televizijskim serijama Grey’s Anatomy i House M.D. Autori su ukazali na bioetičke probleme koje se mogu uočiti u okvirima ovih serija (tabela 1).
| Pitanje | Grey’s Anatomy | House M.D. | Ukupno |
|---|---|---|---|
| Saglasnost | 14 | 35 | 49 |
| Etički upitna odstupanja od standardne medicinske prakse | 9 | 13 | 22 |
| Smrt i umiranje | 13 | 5 | 18 |
| Poverljivost | 8 | 10 | 18 |
| Pravo na odbijanje lečenja | 8 | 6 | 14 |
| Veštački ili transplantovani organi | 8 | 5 | 13 |
| Dostupnost i nepristrasnost u lečenju | 6 | 6 | 12 |
| Eksperimenti na ljudima | 1 | 8 | 9 |
| Saopštavanje istine | 2 | 7 | 9 |
| Kvalitet/vrednost života/ličnost | 4 | 4 | 8 |
| Edukacija zdravstvenih radnika | 7 | 0 | 7 |
Tabela 1. Učestalost bioetičkih pitanja u serijama Grey’s Anatomy i House M.D.3
Kada je reč o informiranom pristanku, autori su izveli zaključak da je od 49 slučajeva prikazanih informiranih pristanaka, 43% bilo adekvatno, dok je ostatak bio neadekvatan, što zbog nedostatka dijaloga između pacijenata i lekara, odbijanja lekara da odgovori na pitanja, a ponekad je informirani pristanak potpuno izostao, i to kod nekih zaista rizičnih zahvata. Odnos adekvatnog i neadekvatnog lekarskog ponašanja sličan je i kod drugih primećenih i navedenih bioetičkih situacija.
Osim informiranog pristanka autori istraživanja su naveli i neke druge propuste, pre svega one koji se tiču profesije, kao što su navođenje pacijenata na odluku koja bi bila najpovoljnija po lekara i kliniku, zatim različite zloupotrebe položaja, sve do seksualnih uznemiravanja, ili prekoračenja prava pacijenata, odnosno prekoračenja dozvoljenih granica u odnosima između lekara i pacijenta. Međutim, autori ovog istraživanja nisu želeli da donose etičke ocene o podobnosti ovih serija budući da je namera istraživanja bila da se utvrdi učestalost bioetičkih problema, kao i doslednost ili odstupanje od uobičajene medicinske prakse u prikazanim epizodama. No, ipak zaključuju da: „iako medicinske drame streme ka realističnosti, i angažuju lekare kao stručne konsultante u ovom poslu, važno je imati u vidu da je svrha ovih serija da zabave“.4
Budući da serije služe samo u „svrhe zabave“, poražavajući rezultati nisu neočekivani, no ono što je zabrinjavajuće jeste nešto što je jedna prethodna studija gore pomenutog instituta pokazala, a to je da čak 80% studenata medicine u Americi redovno prati ove serije, i pitanje je da li studenti ove serije kritički analiziraju, ili ih prihvataju zdravo za gotovo. Zanimljivo je da se na internetu mogu pronaći i članci koji govore o pritužbama profesora koji svojim studentima, ali i pacijentima moraju da objašnjavaju da izvesni medicinski zahvati u stvarnosti uopšte ne izgledaju tako kako su ekranizovani u serijama. To nije više etičko pitanje, već pitanje koje se tiče indirektnog ugrožavanja struke. Ma koliko nemoguće delovalo da serije imaju bilo kakav uticaj na gledalaštvo, ovaj uticaj je evidentan. Razlog za to krije se u karakterističnom kreiranju savremenog televizijskog programa, a čija je glavna uloga da stvori izvestan osećaj realnosti onoga što se na televizijskom ekranu prikazuje. Televizijske serije, možda čak više i od svog srodnog i mlađeg žanra reality show-a, pokušavaju da stvore privid realnosti. Dok se u reality show-u prividno prikazuje realan život, televizijske serije kod gledaoca stvaraju privremeni osećaj realnog bivanja u onome što se prikazuje, odnosno gleda. Fiske televiziju smatra realističnim medijem, ali: „…ne zato što prikazuje realnost, jer to očigledno ne čini, već zato što stvara dominantni osećaj realnosti.“5 Ukoliko medicinske drame prikazuju na neadekvatan način određene medicinske procedure i procese, a pritom stvaraju dominanti osećaj realnosti, jasno je da se neka pitanja moraju postaviti. Ova pitanja ne tiču se više samo bioetičkih normi koje se u igranoj seriji zanemaruju ili neadekvatno prikazuju, već i posledica po samu struku. Pretpostavimo da sami studenti medicine, kao gledaoci, neće biti ključni nosioci ovih posledica, zbog pretpostavljenog poverenja u obrazovni sistem. Međutim šta je sa gledaocima laicima i gledaocima pacijentima i potencijalnim pacijentima. Izneli smo primer informiranog pristanka, kao bioetičkog problema koji se zapostavlja ili na pogrešan način prikazuje u ovim serijama. Slično je i sa strukom. Pogrešno prikazane medicinske procedure uvode zabunu kod pacijenata i laika. Uprošćavanje komplikovanih medicinskih zahvata, ili olako dijagnostikovanje teških i neizlečivih bolesti na osnovu nespecifičnih simptoma kao što je glavobolja nije samo neetično, već i nedopustivo sa stručnog medicinskog stanovišta.
Pitanje koje se ovde može postaviti jeste da li je neophodno da i same serije budu podvrgnute nekoj vrsti cenzure (nepopularnog, nedemokratskog, problematičnog, ali vrlo efikasnog alata). Svakako da bi bilo kakva vrsta cenzure dovela u pitanje slobodu mišljenja, slobodu medija, i konačno umetničku slobodu. No, ipak čini se da je posao bioetičara uzaludan, ukoliko se u televizijskim serijama prikazuju upravo nemoralni postupci lekara, bez obzira da li je namera autora serije da afirmiše ili osudi ovakve postupke, ili samo prosto prikaže bez vrednosne kategorizacije. U filozofskom aspektu pitanje koje se ovde samo od sebe javlja, jeste možda specifičan odnos umetničke slobode i sloboda i prava pacijenata. Dakle, da li ontološki gledano viši rang imaju umetničke slobode ili pak prava pacijenata (ili u širem smislu bioetička načela vezana za lekarsku praksu). Primera radi, ukoliko mi ograničavamo biomedicinske radnike, i ne dozvoljavamo im da u svojim laboratorijama izvršavaju različite eksperimente, zašto bismo tolerisali neadekvatno prikazivanje nemoralnih, ili bar etički i bioetički upitnih dela izmišljenih televizijskih likova. Jer iako su likovi u serijama izmišljeni, dramaturški koncept televizijskih serija podrazumeva, kao što smo već rekli, izuzetan nivo realističnosti datih situacija, te je odgovornost autora serija veća u odnosu na neke druge vidove umetnosti, jer stvara privid realnosti. Sa druge strane, kada bi serije, odnosno kreatori serija naglasili da su prikazani slučajevi izmišljeni i da ne izražavaju njihov etički stav, problem nemoralnosti bi bio rešen barem sa tačke gledišta prosečnog pravnika. No, ostao bi jedan drugi – da li uopšte ima smisla prikazivati ovakvu vrstu serija, odnosno, da li ima smisla ozbiljne probleme stavljati u bilo komičan ili tragičan dramaturški kontekst, zarad zabave ili pak zarade.
____________________
1. Detaljan i zbog svoje obimnosti, pomalo zabrinjavajući spisak, može se pronaći na http://en.wikipedia.org/wiki/Medical_drama. Iako na listi prednjače SAD, Kanada i Velika Britanija, na njoj se nalaze i države poput Južne Koreje, Poljske, Izraela. I u regionu se od skora prikazuju autorske serije sa sličnom tematikom u rangu sitcoma (Naša Mala Klinika).[Natrag]
2. Matthew J. Czarny, Ruth R. Faden, Jeremy Sugarman: „Bioethics and Professionalism in Popular Television Medical Dramas“, u: Journal of Medical Ethics, 36, 2010., str. 203–206. Delimičan sadržaj ovog članka dostupan je na web adresi Johns Hopkins Berman Institute of Bioethics: http://www.bioethicsinstitute.org/web/module/press/pressid/209/interior.asp.[Natrag]
3. Tabela je preuzeta iz teksta M. J. Czarny, R. R. Faden, J. Sugarman: „Bioethics and Professionalism in Popular Television Medical Dramas“, str. 204 (prev. S. Antonić).[Natrag]
4. „Although medical dramas strive for realism and employ physicians as consultants in this pursuit, it is important to keep in mind that the purpose of these television shows is to entertain.“ Ibid., str. 206 (prev. S. Antonić)[Natrag]
5. „... not because it reproduces reality, which it clearly does not, but because it reproduces the dominant sense of reality.“ John Fiske: Television Culture, Methuen & Co, London, New York, 1987., str. 21 (prev. S. Antonić)[Natrag]
