Feminizam predstavlja ženski pokret i ujedno dinamičan međunarodni fenomen koji se usmerava na dugotrajne rodne nejednakosti i nove izazove sa kojima se žene suočavaju u globalnom dobu. Reč feminizam potiče iz francuskog jezika i označavao je medicinski termin koji opisuje feminizirano muško telo ili da opiše ženu sa muškim osobinama. Većina feministkinja se krajem XIX. i početkom XX. veka borila za građanska prava žena; tek od kraja šezdesetih godina XX. veka nastao je ženski pokret sa znatno širim ciljevima. Feministički pisci i aktivisti zamišljali su svet gde žene mogu ostvariti svoje potencijale kao indivudue. O feminizmu se često govori kao o kontrakulturnom pokretu, budući da su mnoge njegove (pret)postavke u vidnoj diskrepanci sa preovlađujućim vrednostima sveta u kom živimo. Znanje feminista bilo je dugo neozvaničeno, tako da je modernim feministima bilo bitno legitimisanje ideja, širenje istih i poziv na učešće i odgovornost drugih žena. Uzimajući u obzir da se svi feministi slažu oko centralne činjenice o ženskoj subordinaciji, heterogenost feminističkih ideja se posmatra kao znak zdrave debate. Unutar feminističkih teorija mogu se razlikovati tri osnovna pravca: liberalni, radikalni i takozvani crni feminizam. Za razliku od liberalnih feminista koji teže uspostavljanju i zaštiti jednakih mogućnosti za žene kroz zakonodavna i demokratska sredstva, centralno pitanje radikalnih feminista bazirano je na ukidanju patrijarhalnog poretka. Prema mišljenju crnih feminista, žene su u višestruko nepovoljnijem položaju zbog boje kože, pola, a ujedno i klasnog položaja.
Krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina XX. veka, feministička kritika zdravstvenog sistema i zdravstvene zaštite, kao i bioetika, dobijaju na značaju i bivaju obogaćene životnim iskustvima. U uslovima zanemarivanja ženskih interesa, stvaranje novog i kvalitetnijeg sistema bi omogućilo uslove za zaštitu sopstvenog zdravlja. U XIX. veku, žene su bile samo medicinske sestre, negovateljice ili babice, a istovremeno su bile udaljavane sa medicinskih fakulteta sve do 1945. godine, kada je na Harvardu ponestalo muškog kadra zbog rata.
Mnoge žene su danas oduševljene idejom da mogu da se podvrgnu brojnim holističkim metodama lečenja koji pariraju konvencionalnoj medicini i proširuju vidike i mogućnosti za brigu o zdravlju. Svaki narod poseduje svoje tradicionalne načine lečenja koji već vekovima upotrebljavaju. Žene su ih koristile u svom najprostijem vidu stavljanjem različitih obloga i ispijanjem čajeva od lekovitog bilja. Sva ta narodna znanja su se prenosila sa majke na ćerku. Ostale alternativne zdravstvene metode, kao što su, na primer, akupunktura, joga, ajurveda i makrobiotika, potiču iz drevnih kultura dalekih društava.
Za tradicionalnu (narodnu) medicinu karakterističan je holistički pristup organizmu. To je razlikuje od oficijelne medicine, bazirane na kartezijanskoj paradigmi. Paradigma alternativne medicine zasnovana je na nekoliko postulata. Ona svet posmatra kroz ekspresiju vibracija koja čoveka shvata kao nedeljivu celinu, a ekspresija jedne celine zavisi od njenih podsistema u koje su uključeni. Sledeći postulat se odnosi na samodelovanje čoveka, za kojeg se smatra da poseduje samoisceliteljsku energiju i da stalno teži oporavku, dok lekar služi kao podsticaj tih njegovih neotkrivenih sposobnosti. Feministi se slažu sa ovom šemom horizontalnog principa podrške koja podrazumeva neagresivni vid terapije koji je više preventivan, probiotski. Nije više samo reč o bolesti, već i o preventivi. Alternativna medicina je delotvorna i kod raznih poremećaja zdravlja i raznih tegoba koje su posledica životnih problema. Pred medicinu nije samo stavljen zahtev da se bolest izleči, već da se bolest prevenira, a zdravlje unapredi. Svi ovi zahtevi reflektuju se na etiku i etičku procenu. Interpersonalni prostor između lekara i pacijenta se briše, tako da odnos lekar–pacijent postaje lični odnos, a pacijent je (ko)kreator sopstvenog zdravlja. Na taj način žena je slobodna u donošenju odluke, na primer, o rađanju deteta. Međutim, osoba nije samodovoljna, te na njeno zdravlje utiču interakcija okruženja, kulture i socijalnog miljea u kojem živi. Ukupna slika zdravlja žena u razvijenom svetu pokazuje da žene žive duže od muškaraca, ali su bolesnije i češće onesposobljene za rad. Postulat koji se odnosi na znanje označava pristupačnost znanja za sve, uz mogućnost za samonegu i uzajamnu pomoć. Terapijski odnos je često posredovan tehnologijama usmerenim na izolovana tkiva i organe.
Nasuprot holografskoj paradigmi stoji kartezijanska paradigma na čijim je osnovama zasnovana oficijelna medicina. Ova paradigma medicine bazirana je na bezrezervnom verovanju u prirodne nauke, to jest na verovanju da su gradivni elementi ljudskog bića materijalne čestice, objektivnog karaktera, lišene bilo kakvih nefizičkih sila. Odnos lekar–pacijent, u toj perspektivi, lišava pacijenta subjektivne realnosti jer on postaje meta procedura koje sprovodi lekar čije znanje predstavlja moć. Pacijent se posmatra kroz bolest (stigmatizacija pacijenta). Supstitucija koju tehnološki metod zdravstvene zaštite poizvodi je atmosfera ljudske nemoći i tehnološke svemoći. Oficijelna medicina je manjkava, nije u stanju da izleči hronične, dosadne bolove, ili simptome stresa i anksioznosti. Ovakva mehanicistička medicina je ustanovljena kao nauka i već skoro čitav vek praktikuje monopolističku moć. U zemljama prvog sveta, sve više je onih žena koje se okreću alternativnoj medicini koja je u usponu zbog svojih principa podrške i ravnopravnosti pacijenata i etičkih stavova koji podrazumevaju različitosti. Profil tipičnog pojedinca koji se za pomoć obraća alternativnim oblicima lečenja, predstavlja mladu ili sredovečnu ženu, pripadnicu srednje klase. U Sloveniji se, prema nekim istraživanjima, za takav vid lečenja češće opredeljuju žene srednjeg doba i visokog obrazovanja. Žene su nazadovoljne načinom funkcionisanja sistema zdravstvene zaštite zbog brojnih razloga kao što su, na primer, štetni sporedni efekti lekova, suviše čestih hirurških intervencija, zbog asimetričnog odnosa snaga između lekara i pacijenata, zbog religioznih, filozofskih ili iz nekih drugih razloga. Međutim, situacija u Srbiji ne najavljuje skorije revolucionarne promene po pitanju prihvatanja alternativne medicine. U novembru 2008. sprovedena je anketa čija su se pitanja upravo odnosila na tu oblast, a metodom slučajnog uzorka ispitano je 12,5% studentske populacije završne godine Medicinskog fakulteta u Beogradu. Odgovori se nisu značajno razlikovali u odnosu na pol. Studenti su tom prilikom pokazali da nisu u dovoljnoj meri bili obavešteni da je alternativni vid lečenja ozvaničen još 2005. godine (35% njih nije znalo da taj Zakon postoji). Studentkinje nisu pokazale značajnu zainteresovanost za alternativne vidove lečenja. Uz ekonomske, naučne, edukativne i zdravstvene pokazatelje ovaj uspon ogleda se naročito kroz koncept integrativne medicine. Na zapadu je u širokoj upotrebi sintagma komplementarna i alternativna medicina (complementary and alternative medicine, skr. CAM) kojom se označava takva medicinska orijentacija. Naglasak je, dakle, na drugačijem medicinskom usmerenju, ali i na onom koje dopunjava zvaničnu medicinu. Kroz CAM se razvija specifična populacija koja je visokoobrazovana, koja prepoznaje vrednosti holističke filozofije i duhovnog razvoja pojedinca i sa rastućim interesom ka promeni životnog stila koji promoviše zdravlje i zdrav život. Druga velika grupa odanih korisnika alternativne medicine razvila se iz nekoliko grupacija pacijenata. Jedni su bili oni koji su se dugo lečili od hroničnih bolesti. Drugi su oni koji su imali veliku odbojnost prema upotrebi visoko rizičnih i invazivnih načina lečenja oficijelne medicine, a u trećoj oni koji se nalaze pod hroničnim stresom ili su pod nekim drugim, nediferenciranim uzrocima. Paradigma objašnjenja ostavlja oficijelnu medicinu nemoćnom pred atipičnim slučajevima koji se ne mogu shvatiti preko zakona i teorija. Budući da je savremena medicina – bez obzira na njena izvanredna dostignuća, još uvek, često nemoćna za mnoge stvari, ona „pluta” u moru teorijskih neizvesnosti i neizvesnih ishoda svoje prakse. Iz tog razloga javlja se epistemološko samootrežnjenje („deziluzionisanje”), to jest priznavanje da je potreban novi koncept raskrivanja istine o bolesti, patnji i smrti, odnosno blagostanju i životu. Sada se postavlja pitanje: jesu li alternativna i komplementarna medicina moguća ishodišta novih puteva medicinskih spoznaja? To nije izvesno, ali se sigurno može smatrati dobrim početkom pojava jedne nove medicinske samosvesti. Težnja za epistemološkim rezom i biomedicinskim modelom je proizvod samog modernog doba.
Kao odgovor na sazrevanje feminističke misli o holizmu kao mogućem ishodištu medicinske prakse, javile su se i kritike. Većina ovih sistema lečenja nisu, nažalost, podjednako dostupna svim ženama (selo–grad, finansijski faktor). Tu su, takođe, prisutni i rizici profesionalizma gde je teško razlučiti ko je zaista pravi stručnjak, a ko nadrilekar i šarlatan. Pojedini alternativni lekari možda čuvaju svoje znanje i moć za sebe i previše se uzdižu iznad prosečnog čoveka. Zatim, svi lekari bi trebalo da budu svesni društvene situacije u kojoj se bolest rađa, a kako u oficijelnoj medicini, tako i u alternativnoj medicini često je prisutno pomanjkanje društvene i političke svesti. U holističkoj praksi se pojedinac okrivljuje za sopstvenu bolest, što ne mora uvek da bude tačno. Iako je veliki broj holističara ženskog pola, potrebno je znati da su i muškarci i žene stručnjaci koji mogu da se odnose prema ženama bez poštovanja i sa štetnim posledicama. Ponekad ove alternative ne mogu da pomognu više od oficijelne medicine. One mogu biti i te kako opasne kada se ne praktikuju od strane pravih, školovanih stručnjaka.
Na osnovu svega navedenog, zaključujemo da alternativnu medicinu možemo posmatrati kao moguće ishodište novih puteva medicinske spoznaje. Drugim rečima, alternativna medicina u perspektivi može biti adekvatan komplement zvaničnoj medicini. Holistički pristup u savremenoj medicinskoj praksi je od esencijalne važnosti. Ipak, neizvesno je da li lekar, kao protagonista savremene medicinske prakse, može istovremeno da odgovori zahtevima optimalnog lečenja i bioetičkih principa. Feministi daju značajan doprinos bioetici. Usvajanjem feminističkog koncepta pomoći će bioetici da razjasni važne prioritete i da ojača moralnu osnovu svog delanja. Dalja integracija feminizma u bioetiku će prouzrokovati mnogo ozbiljnija razmatranja feminističkog rada, jer feministička bioetika nije samo bioetika za feministe, ona pruža mnogo više.
