Već neko duže vreme savremeni komercijalni holivudski film zaokupljaju bioetičke teme. Tako ključnim bioetičkim dilemama, koje su, na primer, vezane za praksu genetskog unapređivanja ljudi, kloniranje i eutanaziju, bave se razni filmski žanrovi, od naučne fantastike (The Boys from Brazil, Blade Runner, Alien Resurrection, Gattaca, The Island of Dr. Moreau) preko komedije (Multiplicity, The 6th Day) do drame (Awakenings, Wit, Whose Life is It Anyway, Million Dollar Baby, The Elephant Man, If These Walls Could Talk).1
Diskusija ovog rada fokusira se na filmove Multiplicity, The 6th Day, Alien Resurrection i Gattaca. Glavni kriterijum za odabir upravo ovih filmova je taj što se oni bave pitanjima biotehnologije – pitanjem genetskog unapređivanja ljudi i reproduktivnog kloniranja. Cilj rada je rasvetljavanje činjenice da film može da predstavlja moćan metod indoktrinacije.2 U odnosu na dole pomenutu činjenicu, ispitaćemo način na koji se filmovi Alien Resurrection, Multiplicity, The 6th Day i film Gattaca bave pitanjima kloniranja ljudi i genetskog inženjeringa. Ispitaćemo da li oni u sebi imaju edukativnih elemenata3 ili, u stvari, predstavljaju izvor predrasuda, u smislu da zbog pogrešnog prikazivanja naučnih činjenica, kreiraju negativan stav publike prema ovim pitanjima.
Različiti zaključci, kao rezultati njegovog vrednovanja, mogu se doneti u pogledu prirode filma. Na prvom mestu, za film se može reći da predstavlja značajnu formu umetnosti. Ako na umetnost gledamo kao na jedan vid komunikacije umetnika sa ostatkom sveta, onda film svakako možemo posmatrati kao jedan oblik umetničkog dela. Jer, on se sastoji od čitavog skupa sopstvenih izražajnih sredstava pomoću kojih reditelj komunicira sa publikom. Pre svega, to su krupni plan – koji omogućava da se gledaocu istakne najbitniji deo radnje, pokretna slika – koja stvara iluziju stvarnog života i montaža – koja omogućava izbor planova i njihovo povezivanje. Montaža je najspecifičnije izražajno sredstvo filma jer ona stvara utisak neprekidnosti radnje, omogućava istovremeno odvijanje dve i više paralelnih radnji i uspostavljanje specifičnih oblika uzajamnih veza između kadrova – metaforu i simbol. A pored sopstevnih, film koristi i izražajna sredstva drugih umetnosti, na primer, literature i muzike – naraciju i zvuk. Zahvaljujući njima, film estetski izražava misli i osećanja i stvara iluziju autentičnog doživljavanja realnog zbivanja. Naime, on kroz mnoštvo vizuelnih motiva uspeva da estetski izrazi svoju ideju i ostvari komunikaciju sa publikom.
Na savremeni holivudski film, međutim, uglavnom se gleda kao na izvor zabave. Kao takav, on se smatra zanimljivijim ukoliko likovi stupaju u situacije da donose teške odluke.4 Dalje, pored toga što predstavlja izvor zabave, film se može posmatrati i kao moćan metod edukacije. Naime, iako osnovna svrha holivudskog filma jeste da zaradi novac i da nas zabavi, a ne da moralno edukuje publiku, često su upravo ovi filmovi ti putem kojih se ljudi upoznaju sa nekom od bioetičkih tema. Pošto je analiza profesionalnih bioetičara običnoj publici nepristupačna, većinu svog znanja o bioetičkim temama ona dobija putem gledanja filmova koji se njima bave. Tako bioetičku debatu 21. veka filmovi prenose iz područja nauke i intelektualne elite na područje običnog života i omogućavaju osvetljavanje bioetičkih problema. Takođe, pored toga što može edukativno obogatiti običnog čoveka, film može poslužiti i kao korisna ilustracija bioetičkih pitanja za studente. Jer, on može biti korisno pedagoško sredstvo za istraživanje i razumevanje različitih aplikacija i implikacija biotehnologije koje mogu biti teško shvatljive i razumljive kada se pojave u teoriji.
Ono što filmu omogućava da bude ilustrativna pomoć u objašnjavanju nekog bioetičkog problema jeste njegov audio-vizuelni karakter. Naime, film auditivnom vizualizacijom određenog bioetičkog problema, vrši njegovu aktualizaciju tako što moralni argument vezan za taj problem povezuje za konkretnu ljudsku sudbinu. Tako, na primer, film Gattaca predstavlja ilustrativan primer klasičnog argumenta „Nature versus Nurture“ prikazanog kroz sposobnosti i talente genetski inferiornog glavnog lika Vincenta. U tom smislu on omogućava razumevanje debate o ljudskom potencijalu, tj. debate o ulozi originalnog genetskog ustrojstva nasuprot ulozi okruženja u određivanju stvarnog potencijala osobe.
Iz ovoga vidimo da film ima kognitivnu vrednost. Jer on, poput logičkog argumenta, omogućava razumevanje nekog aspekta stvarnosti. Međutim, način na koji film prikazuje stvarnost razlikuje se od načina na koji to čini argument. Argument pretenduje da bude dokaz, potvrda određene tvrdnje. On je skup rečenica koje podržavaju zaključak i osmišljen je tako da dokaže da je određena tvrdnja ili teorija istinita. Njime se tvrdi istinitost nekog moralnog principa ili dokazuje istinitost moralne teorije i njega mi prihvatamo ili odbacujemo na čisto racionalnom nivou. Film, međutim, pored intelektualne podstiče i našu emotivnu angažovanost. On je živ medij koji ima sposobnost da nas angažuje i intelektualno i emotivno. Naime, za razliku od moralnog argumenta, on u nama pobuđuje i emocije i usmeren je ka doživljavanju neke situacije, a ne ka njenom dokazivanju. On gradi priču i bavi se temom kroz pokretne slike uz pratnju muzike. Zahvaljujući tome, on omogućava naše emocionalno učestvovanje u temi kojom se bavi.
Tako, film koji u sebe uključuje neku od bioetičkih tema omogućava naše emocionalno učestvovanje u bioetičkim pitanjima. To je svakako vrlina filma, kada je u pitanju edukativna strana njegove prirode, jer povezujući neki moralni argument za konkretnu ljudsku sudbinu i izazivajući, pri tom, kod gledaoca emocije, on u stvari taj argument oživljava. Tačnije, on argumentu daje obrise stvarnosti u kojoj se sa određenim bioetičkim dilemama suočavamo, ne samo kao racionalana, već i kao emotivna bića.
Međutim, u svom prikazivanju različitih aplikacija i implikacija biotehnologije film nije neutralan i on može predstavljati i veoma moćan metod indoktrinacije. Naime, već smo ranije napomenuli da su često upravo filmovi ti putem kojih se šira javnost upoznaje sa nekom od bioetičkih tema. U prilog tome govore mnoga istraživanja javnog mnenja. Jedno takvo istraživanje, kojim je rukovodila agencija Australijske vlade „Biotechnology Australia“ pokazalo je da jedan od glavnih izvora informacija o reproduktivnom kloniranju ljudi jesu holivudski filmovi.5 Ovaj pokazatelj, sam za sebe, ne predstavlja problem. Međutim, problem se javlja u slučaju kada film pitanje reproduktivnog kloniranja ljudi, kao i dodatno pitanje kojim se ovde bavimo – upotrebu tehnologije genetskog inženjeringa, prikazuje na takav način da poslednje bioetičke debate i naučna otkrića vezana za njih ne uključuje na dosledan način. Tada on ne pruža nezavisnu ilustraciju nekog bioetičkog pitanja već uverava gledaoca u njegovu određenu interpretaciju, tj. nameće mu određena pogrešna shvatanja i verovanja. Drugim rečima, pružajući publici lažnu sliku o upotrebi tehnologije reproduktivnog kloniranja i genetskog inženjeringa, film ovim pitanjima daje nov oblik i format i tako utiče na njihovu percepciju i razumevanje na vrlo moćan način. Jer, budući da se šira javnost sa ovim pitanjima upoznaje upravo kroz gledanje filmova, i javno mnenje o ovim temama formira se na isti način. Stoga je rezultat „ubrizgavanja“ bioetičkih tema u film i nerealnog prikazivanja poslednjih naučnih otkrića mnogo ozbiljniji nego što se na prvi pogled čini.
U ovom odeljku ispitaćemo način na koji filmovi Alien Resurrection,
Alien Resurrrection: Dvesta godina nakon što je izvršila samoubistvo čime je sprečila Kompaniju da se domogne tuđinca koji je rastao u njenoj utrobi, Ellen Ripley je vraćena u život tako što je klonirana. Nju su klonirali naučnici iz uzorka krvi (ćelija) koji je od nje uzet u zatvorskoj koloniji u prethodnom delu Alien 3. Međutim, naučnici time nisu samo Ripley vratili u život već i Tuđinca koji je sad ponovo rastao u njenoj utrobi. Nakon što su ga naučnici uspešno izvadili iz nje, Ripleyeva više nije ono što je bila. Pošto je njena DNK kontaminirana genetskim materijalom Tuđinca, ona počinje da ispoljava psihičku i fizičku sličnost sa njim. Naučnici su to nazvali „neočekivanom dobrobiti genetskog ukrštanja“. Pri tom, Ripley je klonirana kao potpuno odrasla osoba sa svim njenim sećanjima i karakterom. A kraljica, koju je Ripley „porodila“ usavršava se i više nije „domaćin“ koji nosi jaja već dobija ljudski reproduktivni sistem. Ona sada ima matericu i porađa se.
Multiplicity: Ovo je komedija6 u kojoj glavni lik Doug, previše okupiran svojim poslom, iz želje da se jednako posveti i svojoj porodici odlučuje da klonira sebe – i to dvaput! Na tako nešto se odlučio o predlogu genetičara Dr. Owen Leedsa. Klonovi Douga su dobijeni procedurom koja traje oko 2 sata i prikazani su kao tačni duplikati originalnog Douga, koji imaju isto pamćenje i sećanje kao i Doug i potpuno su sposobni za društvenu interakciju.
The 6th Day: Ovaj film prikazuje blisku budućnost u kojoj je reproduktivno kloniranje unapređeno do te mere da je praksa kloniranja životinja i kućnih ljubimaca sasvim uobičajena. Međutim, kloniranje ljudi, iako je takođe tehnički moguće, jeste ilegalno. Ono se obavlja u toku jednog dana. Naime, klonovi rastu u grupama u veštačkim matericama i samo im se implantira određeni „sinkord“, na koji su prethodno zabeležena sećanja osobe koja će da se klonira. Tako, jednog dana, Adam Gibson po povratku sa puta otkriva da je zamenjen sa identičnom kopijom sebe. Njegov klon ima njegove navike, sećanja, ponašanje tako da čak i njegova žena ne uspeva da ih razlikuje.
Gattaca: Ovaj film se bavi kontroverznim pitanjem upotrebe tehnologije genetskog inženjeringa u stvaranju savršenijeg društva. Kroz upotrebu ove tehnologije, roditelji su u mogućnosti da biraju karakteristike sa kojima će se njihovo dete roditi. Oni se podstiču od strane lekara na usavršavanje genoma svojih potomaka pre rođenja. Eliminacija genetske sklonosti ka bolesti i usađivanje intelektualnih sposobnosti prikazani su kao rutina za likove u Gattaci. Pre-natalna selekcija gena je napredna i uobičajena praksa koja roditeljima omogućuje da biraju bilo koje karakteristike svog deteta.
Kao što vidimo, ovi filmovi prikazuju nerealnu sliku ljudskog kloniranja i upotrebe genetskog inženjeringa. Zbog toga oni stvaraju mnoge zablude o ovim pitanjima. Te zablude ćemo ovde prikazati suprotstavljajući ih poslednjim naučnim otkrićima i bioetičkim debatama vezanim za njih. Jer, neophodno je povući razliku između onoga što jeste zabluda i onoga što je naučna činjenica kako bi se izbegli nesporazumi i predrasude koje ovi filmovi nose sa sobom.
Pre svega, reproduktivno kloniranje se u prirodi dešava stotinama godina – ako uzmemo u obzir kloniranje biljaka putem sečenja, tačnije njihovo presađivanje. Takođe, kloniranje životinja se dešava od 1952. godine kada su naučnici „nuklearnom transplatacijom“ klonirali punoglavca.
Međutim, reproduktivno kloniranje ljudi uopšte nije sprovodljivo u praksi i pitanje je da li će to ikada biti zbog prevelikog rizika koji bi takva procedura nosila sa sobom.7 To posebno važi za kopiju potpuno formiranog ljudskog bića, kakvu srećemo u ovim filmovima. Naime, u slučaju i da postane moguće klonirati potpuno formirano ljudsko biće, klon bi nužno bio mlađi od svog originala i stario bi normalnom ljudskom brzinom (u slučaju Douga, njegovi klonovi su njegovih godina.)
Svi ovi filmovi sa sobom nose predrasudu da klon neće biti jedinstven, već da će biti puka kopija svog pretka. Oni kloniranje prikazuju na način kao da ono oživljava samog pretka, sa svim njegovim sećanjima, shvatanjima i karakterom, kao što je to na primer, slučaj sa likom Ripley iz filma Alien Resurrection.
Međutim, kloniranjem se ponovo stvaraju samo geni pretka, a ne i osoba koja je formirana, zajedno sa svojim karakterom, sećanjima, znanjem, doživljajima i svojom porodicom. Kloniranje ne može ponovo stvoriti ono u nama što dolazi iz našeg okruženja, niti naša sećanja. (Povrh toga, neće svih 100% gena pretka biti ponovo stvoreno, već 98-99% jer 1-2% gena će doći iz jajne ćelije – mitohondrijska DNK, a mnogi naučnici smatraju da čak i ovako mali procenat različitih gena može biti značajan.)8
Kao što vidimo, ova prethodna zabluda sugeriše da lični identitet prebiva u genima. Naime, svi ovi filmovi zagovaraju genetski redukcionizam ili determinizam. Genetski redukcionizam predstavlja shvatanje da je čovekov identitet njegov genetski identitet. Njegovi zagovornici tvrde da ono što čini jednu osobu jeste određeno samo njenim genima, tj. da genotip u potpunosti određuje fenotip.
Genetske karakteristike utiču na formiranje osobe, ali pored njih tu su i negenetski faktori kao što su faktori okruženja (porodica, ishrana, škola...), subjektivna iskustva i lične odluke. Naime, konvencionalno shvatanje drži da oko 50% onoga što čini naš identitet dolazi od naših gena, a druga polovina dolazi iz našeg okruženja.
Ako je ova teza tačna, to znači da genetski duplikati koji se dešavaju prirodno, naime monozigotni jednojajčani blizanci, A i B, jesu jedna te ista osoba. Međutim, u numeričkom smislu, dva monozigotna jednojajčana blizanca jesu dva različita čoveka. Naime, bez obzira na to koliko su kvalitativno isti, očigledno je da postoje dva čoveka, a ne samo jedan. Takođe, jednojajčani blizanci obično ne veruju da im nedostaje identitet. Oni na sebe gledaju kao na različite individue.
Ovde je reč o zabludi da bi se svi klonovi stvoreni iz istog genotipa odgajali u čitavim serijama, identičnim skupinama i da bi delili empatiju, tajnu komunikaciju i imali grupnu intuiciju. U pitanju je predrasuda o kloniranju kao masovnoj proizvodnji ljudi uz pomoć gotovog kalupa.
Međutim, fetus ne može da se razvija van materice, on mora da se razvija u materici. Za stvaranje deteta putem kloniranja neophodna je in vitro oplodnja. A danas doktori usmeravaju na implantiranje ne više od dva embriona kako bi se izbegle komplikacije jer materica ne može da održi više od dva ili tri embriona bez izazivanja defekata.
Ova zabluda proizlazi iz prethodne. Tako, u filmu Alien Resurrection klonovi Ripleyeve rastu u čistim prozirnim vertikalnim bačvama, kao u veštačkim matericama.
Fetus ne može da se razvija van materice, on mora da se razvija u materici. Svakoj ljudskoj bebi potrebno je da je žena nosi u svojoj materici bar 6 meseci, a 9 meseci kako bi bila zdrava. Tako će i dete stvoreno reproduktivnim kloniranjem žena morati da nosi 9 meseci i njegovo rođenje će biti isto kao i rođenje bilo kog drugog deteta.9
Kao što vidimo, ovi filmovi izvrću i pogrešno prikazuju naučne činjenice vezane za upotrebu tehnologije reproduktivnog kloniranja i genetskog inženjeringa. Oni publici pružaju lažnu sliku o upotrebi ovih tehnologija i na taj način vode je njenom pogrešnom shvatanju i razumevanju. Oni, naime, ne pružaju nezavisnu ilustraciju ovih bioetičkih pitanja, već uveravaju gledaoca u njihovu određenu interpretaciju. Na taj način oni afirmišu strah publike od biotehnologije i oblikuju negativan stav javnosti prema ovim pitanjima.10 Stoga im prigovaramo sa moralnog stanovišta (jer možda mogu imati implikacije dalekosežnije od zabave i smeha) i zaključujemo da predstavljaju moćan izvor indoktrinacije publike.
Ipak, film Gattaca, za razliku od ostalih, na biotehnologiju gleda ozbiljno i u stvari ne prigovara tehnologijama ljudske genetike. Naime, on ne prigovara samoj tehnologiji genetskog unapređivanja ljudi, već upozorava na probleme do kojih može doći ukoliko se desi da vrednovanje ljudi bude zasnovano isključivo na njihovom genetskom profilu.
Mogli bismo reći da režiser filma (Andrew Nicol) u stvari izgrađuje Gattacu kao bioetički tekst koji se fokusira na razmatranje glavnog problema povezanog sa prihvatanjem ideologije genetskog determinizma – genetsku diskriminaciju (genizam). Naime, u filmu, tehnologiji genetske manipulacije nemaju pristup svi roditelji i društvo, iako je to protivzakonito, otvoreno diskriminiše pojedince koji nisu genetski unapređeni. Mnoštvo scena prikazuje fizičke barijere koje moćno ilustruju prepreke sa kojima se susreću genetski neunapređene osobe. Jedna od njih je i scena u kojoj Vincent kroz staklo prozora gleda gore na svetlost Gattaca korporacije. Ova staklena prepreka materijalizuje neugodan položaj u kojem se Vincent nalazi. Naime, po zakonu, trebalo bi da on može da radi unutar Gattaca korporacije, ali je isključen zbog diskriminatorne prakse društva. Takođe, genetska diskriminacija prema genetski neunapređenim individuama očitava se u ponižavajućim imenima koja im se pripisuju, kao što su „utero“, „dete vere“, „Božje dete“ ili „defekt“ ili, zvanični (zakonom odobren) naziv „in-valid“. „In-validi“ koji protivzakonito koriste genetske profile „validnih“, tj. genetski unapređenih, nazivaju se „pozajmljene merdevine“.
Vidimo, dakle, da u Gattaci režiser postupa kao bioetičar koji pokušava da previdi posledice genetske manipulacije u društvu koje počiva na prihvatanju ideologije genetskog determinizma. On nam govori koje su bitne dileme vezane za njenu upotrebu i gde nas ona može odvesti. Dakle, iako tehnologiju manipulacije ljudskim genomom ovaj film prikazuje kao daleko napredniju nego što je to danas slučaj, on time nju ne kritikuje i ne dovodi u pitanje moralnost njene upotrebe, već traži od gledaoca da razmisli o tome šta će da izgubi ako se odstrane njegove genske mane. U tom smislu, film Gattaca može da posluži kao uspešan bioetički tekst koji pred javnost iznosi probleme vezane za tehnologiju ljudske genetike pre nego što nova eugenika postane stvarnost.
Pored toga, ovaj film razmatra i važno bioetičko pitanje o ljudskom potencijalu. U suštini on predstavlja ilustrativan primer klasičnog argumenta „Nature vs. Nurture“, u kojem je reč o debati o ulozi prirode u poređenju sa ulogom vaspitanja u oblikovanju ličnog identiteta i drugih mentalnih i fizičkih karakteristika individue. U kontekstu genetike i filma Gattaca, reč je o ulozi originalnog genetskog ustrojstva nasuprot ulozi okruženja u određivanju stvarnog potencijala osobe. Jer glavni lik Vincent, koji je začet i rođen prirodnim putem i stoga genetski neunapređen i inferioran, podmećući genetsku strukturu genetski savršenog Eugena Morrowa kao svoju, dobija posao u Gattaca korporaciji i uspeva da ode na željenu misiju. On pokazuje da odlučnost, ljudski duh i drugi faktori koji nisu genetski nasleđeni snažno utiču na sposobnosti osobe i njen potencijal za savršenost. Time što je nadmašio svoje genetski usavršene kolege u Gattaca svemirskom programu, Vincent je nadmašio svoje genetske prepreke i pokazao da je više od pukog skupa gena. U tom smislu film Gattaca može poslužiti kao korisna ilustracija bioetičkog problema ljudskog potencijala za studente. Naime, on može biti korisno pedagoško sredstvo koje studentima omogućava razumevanje debate o ljudskom potencijalu koja za nekog može biti teško shvatljiva i razumljiva kada se pojavi u teoriji.
____________________
1. Naravno, postavlja se pitanje koliko neki od ovih filmova zaista pripadaju žanru pod koji su svrstani. Međutim, ovde se nećemo baviti žanrovskom razlikom među ovim filmovima, već njihovim prikazivačkim sadržajem.[Natrag]
2. Ovde se nećemo baviti pitanjem da li i koja organizaciona snaga, politička, ekonomska ili neka druga, koriste film u tu svrhu. Nama je bitno da pokažemo da film može da nametne određena pogrešna shvatanja i verovanja, zbog netačnog prikazivanja činjenica vezanih za biotehnologiju, bez ulaženja u ideološko-politički smisao tog nametanja.[Natrag]
3. Tačnije, interesuje nas da li su ovi filmovi pogodni za upoznavanje gledaoca sa nekom od tema kojima se bave i da li se na njih može gledati kao na sredstvo koje studentima pomaže u ovladavanju nastavnog sadržaja.[Natrag]
4. Upravo iz tog razloga bioetičke teme i dileme jesu veoma pogodne za „ubrizgavanje” kontroverze u film.[Natrag]
5. Videti: Biotechnology Australia: Public Awareness Research: Cloning, Eureka Strategic Research, 2005., http://www.biotechnology.gov.au/assets/documents/bainternet/summary_Cloning20051109092323.pdf.[Natrag]
6. Komedije u sebe uključuju bioetičku temu reproduktivnog kloniranja ljudi uglavnom zbog bezbrojnih komičnih situacija u koje ono može da se zaplete.[Natrag]
7. Videti: Lisa Yount: Modern Genetics: Engeneering life, Chelsea House Publishers, New York, 2006., str. 114–115.[Natrag]
8. Videti: Gregori E. Pens: Klasični slučajevi iz medicinske etike – opis slučajeva koji su uobličili medicinsku etiku sa njihovom filozofskom, pravnom i istorijskom pozadinom, Službeni glasnik, Beograd, 2007., str. 349.[Natrag]
9. A i kada bi bilo moguće napraviti ovakve veštačke materice, one bi lekarima možda mogle pomoći da spasu prevermeno rođene bebe koje još nisu razvile pluća.[Natrag]
10. U prilog ovoj tvrdnji govore i empirijski dokazi. Na primer, George Gerbner koji je bio profesor komunikacija na Annenberg School of Communication u Filadelfiji u jednom svom istraživanju otkrio je da će odrasli u Americi, kojima je konzumiranje popularne kulture (kao što je film) navika, verovatnije imati negativna mišljenja o nauci u poređenju sa onima koji to retko čine. On je to pripisao preterano negativnom prikazivanju nauke i naučnika. Videti: Against the Mainstream: The Selected Works of George Gerbner, Peter Lang Publishing, New York, 2002., str. 345.[Natrag]
